Чланци

ПОЕЗИЈА СА МИРИСОМ ХЕРЦЕГОВИНЕ МИЛОВАНА РУКОМ ЖЕНЕ

   Трећи дан манифестације Дани српскога духовног преображења у Деспотовцу завршен је у песничком духу. Многобројној читалачкој публици у сали Народне библиотеке „Ресавска школа“, оној која је одрастала уз његове песме и оној која ће их тек читати, о свом раду и песничком делу, говорио је један од најзначајнијих југословенских писаца - Перо Зубац.

  Модератор догађаја, Александар Аврамовић, пишчев близак пријатељ из времена када су заједно радили на Радио-телевизији Београд, овај несвакидашњи књижевни догађај започео је чињеницом да је Перо Зубац аутентични настављач Алексе Шантића. Каже да све што је Перо написао носи херцеговачки призвук и мирис, што је од посебног значаја када се обележава 140 година од Шантићевог рођења. Зубац је, објашњавајући контекст настанка "Песме о Алекси Шантићу", рекао да је она писана у миру, али да је пророчки најавила ратно време. Публика је потом запловила у стихове посвећене овом великом књижевнику: „Из сталних сфера, из бескраја, Алекса се враћа из рајa, има ли иког у часе сретне, с добром на лицу, с душом да сретне? Пролази Алекса сав од свијетлости, а никог свога Боже опрости”. Како се родна груда не заборавља и после ратног вихора који је донео тугу и бол и остварио најцрње слутње из поменуте песме, Зубац поново пише стихове овај пут “Повратак Мостару”, из које је произишла и једна збирка. „Ево се Мостару враћам, старији од Хајрудина, са мном су избегла браћа и горка наша судбина...” Перо Зубац је тек прошле године успео да се, како Аврамовић каже, врати свом Мостару, где је добио награду Алексе Шантића.

 

 Како је Зубац и дечији писац, застао је на тренутак и изрецитовао две дечије песмице. “Не волим песме нечије, које се зову дечије, о куцама и мецама прича се малим децама...”, кажу стихови једне од њих. Аутор је говорио и о књизи која је ове године изашла из штампе и представља интимну преписку са његовим преминулим пријатељем Душком Трифуновићем, под називом “Писма ДТ на небеску адресу”. “Сви те по добру памте и све ће те више бити, кад год помислим на те знам на ме мислиш и ти”, каже у једном писму у коме се види сва љубав коју пријатељ према пријатељу може да има и празнина која је остала и притиска душу.

 Мика Антић је био, како аутор каже, најлепши цвет његове младости, па је ово књижевно вече била лепа прилика да се публика присети и њега кроз стихове песме “Писмо Мирославу”: “Шта да ти пишем, све ово ти ћеш ионако дознати, близу је твоја звезда, а свуда те толико има, овде је данас лето, а тако ми је зима”.

 Када је реч о пријатељству, Перо Зубац је шаљивим песмама на рачун својих пријатеља давао штимунг бројним дружењима. Открио је присутнима да се на пример Матија Бећковић посебно смејао песми “Три листа дувана” посвећеној њему. Тврди и да се нико од његових пријатеља никада због тога није љутио.

 Током књижевне вечери дотакли су се и оне мисли коју је Зубац својевремено говорио, за коју су многи мислили да је реч о “подваљивању” јер гласи “Жене су бољи део света”. Књижевник то објашњава чињеницом да је одрастао окружен сестрама које су бринуле о њему, јер је рано остао без мајке. Каже да је због њих стекао огромно поштовање према женама и у наставку им посветио неколико стихова.

 МАНАСИЈА ПРВА ДУХОВНА ПЕСМА

 На изненађење публике, Перо Зубац је још у време гимназијских дана, пре прве књиге, архитектонском величанству и храму вере и културе, Манасији, посветио своју  прву духовну песму. Каже да ју је први пут читао баш на овој књижевној вечери, и то баш у години када се обележава шест векова од изградње овог средњовековног чуда у Горњој Ресави.

“Камен од старина, камен боје месеца и млека, камен говори само кад мора. Ћутање камена је сасвим обично, ко ћутање вишње, ко ћутање бора, камен донесен из ко зна које планине. Позно лето молитва тиха и света, мир свим умрлим монасима још од пресвете деспотове смрти, мирис зрелог лета, на очи пада прах сунцокрета или то сунце прејако сија, све се златом жути између сна и мртвих птица, камена лепотица Манасија ћути”. Након ове песме посвећене Манасији, изрецитовао је још неколико духовних стихова.

По жељи свог пријатеља, на самом крају књижевне вечери аутор је изрецитовао своју најславнију песму “Мостарске кише”. Објављена је када је имао само 20 година, у “Телеграму  загребачком” 1965. године, а најлепше ју је говорио глумац Милош Жутић. Публика је утонула у стихове, као да је слуша први пут, заборављајући на место и на време, понављајући у себи завршне стихове: „А падале су над Мостаром неке модре кише... Стварно сам волео ту Светлану, једне јесени. Јао кад бих знао с ким сада спава, не би му глава не би му глава... Јао кад бих знао ко је сада љуби, не би му зуби, не би му зуби...”

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TURISTIČKO - SPORTSKA ORGANIZACIJA

DESPOTOVAC