ВЕСТИ

ВЕЧЕ КЛАСИЧНЕ ГИТАРЕ

   Још у доба праисторије човек је почео да производи звукове на једној жици музичког лука, јер музика је стара колико и човечанство, ритам је саставни део човековог постојања. Најважнији утицај на развој гитаре имали су Арапи који су населили Шпанију у средњем веку тако да су Гранада, Севиља, Валенсија и Кордоба били центри музичког стваралаштва и прављења инструмената. Средином 19.века на међународној сцени појављује се личност која је зацртала путању модерне гитаре Антонио де Торес Хуардо у Севиљи чије се гитаре чувају и данас. Постоји неколико врста овог инструмента али звук је јединствен.

    А личност која свакако трасира пут класичног правца за будућност у нашем граду јесте магистар класичне музике Александар Стојић, чији је концерт синоћ испунио хол Центра за културу „Свети Стефан, деспот српски“. Изводећи чувене Caprico arabe, Франциска Тарега, La catedral Агустина Бариоса, Sonata кубанског композитора Леа Брувера, Fandagos y Boleros, Sarabanda de Scriabin, La Toccata de Pasquini, Asturias Исака Албениза и многих других, „звуке света“ пренео је деспотовачкој публици.

РЕСАВСКА ШКОЛА - МАТИЦА КУЛТУРЕ

Уторак, 22. август и уједно четврти јубиларни дан, започео је Ресавском школом историје српске културе, која се одржава у Народној библиотеци „Ресавска школа“ и која ће трајати три дана.

На тему Народ и власт у Србији у 19. веку, говорила је проф. др Сузана Рајић из Београда а затим и Дејан Ристић о историји Народне библиотеке Србије као  „кући несагоривих речи“.

Демографска прогноза

Изузетно богат садржај 25. Дана српскога духовног преображења омогућава нам да се упознамо са далеким историјским пространствима на којима је живео наш народ, сагледамо садашњост и друштвену стварност из различитих аспеката али се, на тај начин, окренемо и размишљању о будоћности, коју смо недовољно озбиљно схватили, као народ и као потомци.

О демографској садашњости и будућности српског народа и Србије одржана је трибина у Народној библиотеци „Ресавска школа“ у поподневним сатима. На ову изузетно важну тему говорили су стручњаци из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука у Београду, др Иван Маринковић и др Анкица Шобот.

АМБАСАДОРИ СРПСКЕ ТРУБЕ

  У окриљу Деспотовог трга, деспотовачка али и публика из околних градова имала је прилику да ужива у спектакуларном концерту трубачког састава „Дејан Петровић Биг Бенд“. Пар хиљада посетилаца се у прохладно августовско вече загрејало добро познатим нумерама традиционалне српске али и модерне, рок, поп па и хеви матал музике, наравно све то у фузији са моћним звуцима трубе. „Презадовољан сам и срећан енергијом коју нам је публика узвратила, повратила, јер смо стварно дали огромну енергију на самом почетку наступа, они су нам то узватили и, заиста, колико је публика узивала толико смо и ми уживали“, изјавио је након концерта Дејан Петровић, који је са задовољством издвојио времена да се слика са великим бројем обожаваоца. Он је нагласио да он и његов састав живе за музику и музиком се баве управо због публике те да му сликање на молбу многобројних обожавалаца не пада тешко, јер себе не сматра „звездом“ већ пре свега обичним човеком који само ради оно што воли.

МАНАСТИРСКА ВОДЕНИЦА - ГАЛЕРИЈА

  У вечерњим сатима, у манастирској воденици, други дан за редом, посетиоци су имали прилику да уживају у неисцрпној инспирацији углавном ресавских мотива уметника ликовне колоније „Ресава 2017“. Изложбу је отворио проф.Слободан Штетић истичући своје велико задовољство и част да присуствује и говори на изложбама ликовне колоније која је задужила наш град и будућа поколења.

  Зидове старе манастирске воденице красила су дела локалних уметника: Слободана Поповића Данета. Влатке Миленковић, Момчила Вуксановића – Моме Браде, Љубише Радојковића Бишка, Милосава Ивановића Баје, Марине Димитријевић Маце, Радосава Стојановића Раке. Вање Богдановић, Весне Петровић, Љиљане Стојадиновић, Владана Димитријевића, Александре Вељковић, Данијеле Мирковић Нене, Томислава Вељковића и  Луне Петровић.

ДУХОВНОСТ ЛЕПОГ

  Оно што је свакако реткост садашњице и што је пре свега одлика великог умећа али, још важније, осећаја, јесте иконописање. Узвишени радови непроцењиве вредности нашег уметника Момчила Вуксановића-Моме Браде, красили су хол Центра за културу а многобројни посетиоци показали су да постоји велики број поштоваоца овог уметничког правца.

  Част да отвори и ову изложбу припала је проф.Слободану Штетићу, који је нагласио да су многи, у једном периоду у овој земљи почели да се баве иконописањем али да су само ретки и заправо они прави опстали.

Кратке биографије уметника

  Момчило Вуксановић – Мома Брада, рођен је 1952. године у селу Милива, општине Деспотовац. По образовању је економиста а по опредељењу сликар-иконописац. Сликањем почиње да се бави око 1970. поред Милосава Ивановића Баје а сликање учио и у атељеима професора Емила Костића, професора Слободана Штетића и поред Воје Јакића. Прва сазнања о иконопису добија 1992. године од професора Драгомира Јашовића приликом осликавања нове цркве и трпезарије у манастиру Манасија. До сада је излагао на 9 самосталних и преко 250 колективних изложби а његове слике налазе се у различитим крајевима света. Од оснивања 1993. члан је или руководилац организационог одбора манифестације Дани српскога духовног преображења. Доботник је „Јунске награде“ 2010. године, највећег признања у општини Деспотовац за рад у култури а доботник је и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за доптинос у култури 2013. године.